Krivično delo uvrede

Teške, ružne, uvredljive, ponižavajuće reči gotovo da nisu nikoga od nas zaobišle u životu. Nije retka pojava da u momentima žučnih svađa, prepirki, koškanja, ljudi jedni drugima zaprete tužbom zbog uvrede. Međutim, da li nam baš svaka neprijatna reč koju nam neko uputi daje pravo na podnošenje tužbe? U daljem tekstu ćemo pokušati da razjasnimo ovu dilemu.

Prvenstveno napominjemo da se krivični postupak povodom uvrede pokreće podnošenjem privatne krivične tužbe, te je radi formalne urednosti i pravilne argumentacije preporučljivo angažovati advokata za krivično pravo.

Krivično delo uvrede i kazna koja se može izreći povodom iste  propisani su članom 170. Krivičnog zakonika:

„(1) Ko uvredi drugog, kazniće se novčanom kaznom od dvadeset do sto dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od četrdeset hiljada do dvesta hiljada dinara.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti novčanom kaznom od osamdeset do dvestačetrdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od stopedeset hiljada do četristopedeset hiljada dinara.

(3) Ako je uvređeni uvredu uzvratio, sud može obe ili jednu stranu kazniti ili osloboditi od kazne.

(4) Neće se kazniti za delo iz st. 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.“

Iz citirane odredbe pre svega saznajemo da postoje različiti načini izvršenja ovog krivičnog dela. Tako, uvreda može biti učinjena neposredno, ali i učinjena putem štampe, radija, televizije ili sl., kao i na javnom skupu. Dalje, uočavamo da ukoliko smo na uvredu uzvratili uvredom, sud može da oba ili jedno lice kazni ili oslobodi kazne. Međutim, u četvrtom stavu saznajemo da se neće kazniti za uvredu izvršilac krivičnog dela, ukoliko je uvreda sadržana u izlaganju datom u okviru ozbiljne kritike, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva itd., AKO SE IZ NAČINA IZRAŽAVANJA ILI IZ DRUGIH OKOLNOSTI VIDI DA TO NIJE UČINIO U NAMERI OMALOVAŽAVANJA.

Upravo tu dolazimo do neizbežnog, subjektivnog elementa ovog krivičnog dela, a to je namera omalovažavanja.

Naime, ukoliko je neko izneo NEISTINE o Vama, koje mogu da naštete Vašem ugledu-u tom slučaju reč je o kleveti, krivičnom delu koje je dekriminisano, odnosno više nije deo našeg Krivičnog zakonika.(ipak, jedan vid krivičnog dela klevete i dalje je predviđen članom 172. Krivičnog zakonika-Iznošenje ličnih i porodičnih prilika)

Međutim, upravo taj subjektivni element-NAMERA OMALOVAŽAVANJA upotpunjuje jednu takvu radnju kojom Vas neko lice vređa i podiže je na nivo krivičnog dela uvrede.

Pri tom, uvreda se mora odnositi na određeno lice, koje u uvredljivoj izjavi može biti izričito pomenuto, ali može i biti pomenuto posredno, odnosno na takav način da iz izjave ili ponašanja učinioca krivičnog dela možemo zaključiti o kome je reč, čak iako to lice nije pomenuto imenom .

Zaštitni objekt, odnosno dobro koje se šititi inkriminisanjem krivičnog dela uvrede jeste čast jednog lica. Čast i ugled u pravu nisu isto. Čast jeste skup svih vrednosti jednog lica, dok je ugled slika koju on uživa u svojoj okolini.

Stoga, kod uvrede može biti reči i o istinitim navodima, odnosno o tome da neko o Vama iznese neko činjenično stanje, ali sa namerom da Vas omalovaži (dok je kod klevete reč o neistinitim navodima).

Kada govorimo o uvredi, uvek prvo pomislimo na slučaj u kom jedno lice uvredi drugo verbalno, usmenim obraćanjem, međutim radnja ovog krivično dela može biti preduzeta i na druge načine: pisanim putem, zatim putem određene simbolične gestikulacije i sl.

Da bi se kod ovakvog krivičnog dela utvrdila krivica prvenstveno je neophodno da delo bude učinjeno sa umišljajem– da je taj neko ko čini radnju ovog krivičnog dela svestan da će Vas time uvrediti i da to želi, da mu je to namera.

Takođe, da bismo govorili o uvredi u smislu Krivičnog zakonika, potrebno je da se radi o o takvim rečima (ili ponašanju) koje nedvosmisleno u jednom objektivnom smislu predstavljaju ponižavanje drugog, a ne da samo oštećeno lice u subjektivnom smislu nađe da je uvređen.

Konačni stav o tome da li je u konkretnom slučaju zaista došlo do uvrede, koju je potrebno krivično sankcionisati daje sud, nakon što sprovede dokazni postupak i utvrdi sve okolnosti od značaja za donošenje odluke.

Ukoliko imate određene dileme u vezi pomenute teme ili Vam je potrebna pomoć u vidu zastupanja pred sudom povodom privatne krivične tužbe, poželjno je da se obratite advokatu za krivično pravo, putem https://bozoviclegal.com/kontakt/.

Advokat Katarina S. Božović