Tužbe protiv banaka-nezakonita naplata obrade kreditnog zahteva

U poslednje tri godine aktuelni su sudski postupci u kojima korisnici kredita od banaka potražuju nazad neosnovano naplaćenu naknadu za obradu kreditnog zahteva.

Naime, večina banaka u poslednjih dvadesetak godina unose u ugovore o kreditu odredbe u kojima nezakonito za sebe ugovaraju tzv.naknadu za obradu kreditnog zahteva, na koju apsolutno nemaju pravo.

U praksi, to izgleda tako što Vam banka na iznos kredita od 500.000,00 RSD, prilikom zaključenja ugovora o kreditu uzme npr.2% na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, a što iznosi 10.000,00 RSD.

Na ugovor o kreditu, kao dvostranom ugovoru, moraju se primenjivati osnovna načela obligacionog prava poput načela savesnosti i poštenja i načela jednake vrednosti uzajamnih davanja koja su propisana čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima. Ugovaranje jednokratne naknade za obradu kredita u korist banke, bez obrazlaganja koji su stvarni troškovi obrade kredita i specifikacije istih, predstavlja grubo kršenje ovih načela.

Banka ovakvim postupanjem krši princip jednakih davanja dovodeći korisnika kredita u naravnopravan položaj, na osnovu unapred pripremljenog i odštampanog ugovora, na čiju sadržinu on nije mogao da utiče. Naime, banka za sebe zadržava pravo da odredi troškove obrade kredita bez odgovarajućeg obrazloženja koji su to troškovi, na osnovu čega su utvrđeni i zašto se vezuju za iznos odobrenog kredita. Prema tome, klijentu nije poznata formula po kojoj se ovi troškovi obračunavaju, niti struktura istih. Sve ovo ukazuje, da je navodni „trošak obrade kredita“ fiktivan, te da je isti lažno prikazan iako u stvarnosti ne postoji. Ovo stoga što banka cenu za korišćenje kredita naplaćuje već kroz kamatnu stopu (jedina cena koštanja kredita jeste kamata), a posebne troškove može da naplati samo ukoliko iste specifira i opravda.

Kod ovakvih, tipskih ugovora, klijent ne može da pregovara o uslovima ugovora sa bankom već mu se isti unapred odštampan i pripremljen nudi, po principu „uzmi ili ostavi“. Iz ovoga jasno proizlazi da  ne postoji autonomija volje na strani korisnika kredita u apsolutnom smislu ovog pravnog pojma. S obzirom da autonomija volje nije apsolutna pravna kategorija, već se ista ograničava, između ostalog prinudnim propisima i dobrim poslovnim običajima,  to ista mora biti korigovana osnovnim obligacionim načelima poput načela jednakih davanja (ekvivalencije prestacija), načela savesnosti i poštenja i načela primene dobrih poslovnih običaja.

Kako su ugovorne strane dužne da se u pravnom poretku pridržavaju načela savesnosti i poštenja, to su odredbe ugovora kojima se na štetu klijenta, odnosno slabije ugovorne strane, stvaraju nesrazmerna prava i obaveze, nepravične i kao takve ništave.

Tužbenim zahtevom prvo tražimo da se utvrdi ništavost sporne odredbe ugovora o kreditu, a u pravnom smislu logična posledica toga jeste vraćanje onog što je od klijenta nezakonito uzeto. Kako je otpao osnov po kom banka taj novac drži (utvrđena ništavost), ista je dužna da taj iznos klijentu vrati sa zakonskom zateznom kamatom počevši od prvog narednog dana nakon dana zaključenja ugovora o kreditu.

Za kraj, ističemo da nadležnom sudu možete podneti tužbu bez obzira na to da li je kredit vraćen, da li se još uvek vraća ili je refinansiran. Takođe, s obzirom da je reč o ništavosti, u ovom slučaju nema zastarelosti, te se može tužiti i za ugovore o kreditu koji su zaključeni pre 20 i više godina.

Advokat Katarina S. Božović